Srpske ilustrovane novine : za zabavu, pouku, umetnost i književnost

ЗАБАВА.

По пер

2 ЈПУЛАРЕВА АЕРКА.

5 ПРИПОВЕТКА ИЗ СРПСКОГА ЖИВОТА. Х | 1. ;

с Фрушкој гори бијаше године | 187“ некако око Божића читава у врева у дворцу властеоскога главнога шумара, у шуми близо Љ. Гости што су из околине позвани на ово годишњу хајку долажаху један за другим. Истом што једни прапорци умукну већ се чују други из буквика.

Пред кућом прихваћа госте главом сам шумар Роман Животић веселим поздравом и спроводи их до трема. У трему их дочекује његова сестра госпођа Босиљка и млада ћерка Љубица, — девојче од својих петнаест пролећа. Први лугар Петар скида са саоница дебеле бунде, ловачке торбе и оружје. Кушница ловачких паса што је везана у пасјем обору иза куће поздравља свакога госта веселом циком и испрекиданим лавежом.

По пољу и по шуми је пао први овогодишњи снег готово до колена. Мраз га је стегао па све шкрипи под ногама. Време је тихо и ведро, нема ветра а то је таман као што ваља за хајку. Од неко доба намножила се зверад у оближњим шумама. Јелени су истина ређи али срна и лисица има тма божија. Лугари су виђали трагове и од курјака. — Мора да су прошле зиме, кад је оно тако дуго стајао лед на Дунаву, прешли из бачких ритина и шума. И

Господин Роман је двадесет година главни шумар у властелинству. У својим млађим годинама је био негде у Чешкој а родом је из долњега Срема. Властелинство та јако пази, јер је он једини шумар у Фрушкој, који је свршио шумарску академију — остало што је; то су већином лутари којису дугом службо ом постали шумађри.

Господин Роман је био човек врло наочит, у Нн по око мушкој снази, господскога

изгледа. Ко га не зна пре би рекао да је |

главом сам властелин него један од првих часника му. Висок као бор, широких испупчених костију у лицу, онижега чела а орловскога носа, са јаким кореном. Кад стоТи, кад говори, видиш из целе појаве чове' енергична, челична значаја. Посао је звој разумевао скроз и скроз. Увек чистих руку био је једнако строг према себи, према млађима и према околном народу. Шуму је волио — јер је у њојзи про-

вео свој век, чисто је друтовао са сваким.

цером и храстом. Био је страстан ловац.

Кажу да му рука није : ка да му није никад слагала. Тешко пустолову Д у руци, тај тешко да би изнео жив главу. Откако је Роман Кивотић главни шумар у овоме крају, нема више да сељаци краду и пустоше шуму. Нико се не би ни за живу главу усудио да сече себи градљике. У суварину је сиромаш ходила вазда слободно и без цедуље. Знао је то свако шта га чека ако га ухвати господин Роман и његови лугари у каквој штети. Ретко да су таке ствари долазиле пред суд. У шуми суде косови — и шумарево олово. Још се п данас памти крвава битка између десетине лупежа, Романа иљњегова два лугара. Било је то год. 1861.

| задрхтала, двоцев-

да га он затечеу шуми 6 пушком |

„ОРПСКЕ ИЛУСТРОВАНЕ НОВИНЕ, “

кад се оно свет почео да буни нешто про-

|тив властелина. Господин Роман је једва

преболио тешку рану у левом плећу али три лупежа платила су своју крађу главом.

Од то доба је мир и не чује се ништа

јер се свет преплашио. Бива да ће погдекоји несташни момак изићи пред. празнике ноћу у лов, да привреба кога јарца на прескоку — али и то је ређе, јер се зна,

"да господин Роман ретко када ноћи у сво-

јој кући. Часом искрене из честе где му се човек и не нада и јао ономе, коме он

повиче својим громким гласом : стој, момче!

Госпођа, Босиљка је старија сестра Романова —- жена близу шесет година али је врло држећа и младолика. Није била ни пет година дана удата а како је остала без деце а снаха јој је одмах, пошто је родила Љубицу, умрла — то је госпоја Босиљка одржала Љубицу. Била јој је што и мати тако, да дете иније знало за другу матер до за своју тетку, своју милу нану.

Госпођа Боешљка није била жена бог те пита како изображена али је била бистра као и брат јој и како је увек била

у бољем друштву, то је много чула, доб-

ро памтила те и много знала. У тихој 0-

сами шумарскога дворца била јој је КЊИга веран друг, кућа и братовљево Једине највећа брига.

Роман је довео своју покојну жену из Чешке. Заволио јеса њезине добре и блате нарави — али није био сретан да проведе с њоме век. Треће године умрла му је жена нагло од врућице. Кад су је спуштали у хладну раку на тихоме сеоском гробљу у ЈЉ., Роман се на њезином гробу заветовао у себи: да се никада не ће више женити. Таку жену као што му је била покојница, знао је да не ће никад више добити.

Љубица је од оца имала ону дивну смеђу косу и нежни као снег бео лика у томе лику она два плава велика ока била су наслеђе од покојне матере. Истом ако јој је петнаеста настала, али је Љубица била снажна на оца. Нико не би рекао да није зрела девојка. (амо по безазленом говору и неумешном, чисто плашљивом кретању видело се да је још дете.

Љубица је одрасла у шумаревом дворцу, њезина нана јој била учитељица а отац учитељ. Својом необичном бистром памећу све је лако и брзо схваћала. Шума и природа око ње, у којој је друговала са пвећем, косовима п славујима, засадили су

још у детињој души неку необичну поеОна је волила овај свет у

тичку клицу. коме је живела као у рају — срце је није вукло међу људе јер их није љуцки ни знала, ма да је кашто зажудила да се ви-

| не преко планина, да види има ли Још где

тако дивнога краја као што беше овај изнад села Љ.

Ловци су били сви већ попиздолазили, Ту је био господин срески судац, млад кратковид човек али ипак

вац, ту намесник чак из манастира К. ту поп (Стева из М. обојица чувени ловци, ту неки коњички капетан чак из Осека, осим тога шумар из оближњега спахилука свега њих шесторо с домаћином. Уз њих ће ићи неколико „шицара“ из села а два жугара ће водити хајкаче.

За вечером је домаћин уз весео разговор углављивао план сутрашње хајке. Од куће па до у врх планина углављено је свако место гдеће битикојимет, из когаће дола кретати хајка, где ли ће да заседну ловци.

страстан ло-.

| се

Кад се изнело печење, диже весели домаћин чашу у здравље својих гостију. Таман што је напио али спаде његова двоцевка са чивилука игруну о патос. Како је треснула, опали лева цев и сасу драмлију срећом у дувар.

'ТГаван облак надви се господину Роману над челом. Жиле му набрекоше као маснице и он викну громовито: Петре! Босиљка дође сва бледа као крпа и од тешког страха само што је чула како је Љубица вриснула кад је пушка опалила, нит је видела како је она прва међу свима ђипила са својега места.

Лугар Петар уђе сав услахирен у трапезарију.

— Море како си то обесио моју двоцевку — грмну шумар Роман —- мад што нас не осакати!

— Нисам је ја вешао, господине. Ви сте од јутра били шњоме на Градини па мора да је пређица попустила.

Господин Роман застаде за часак. У души му се дизаше нека тавна слутња. Ловци су људи сујеверни. Час по па им се нешто предсказује. Не верују у којекакве бапске враџбине—али има нешто и у томе. Пушка не ће опалити сама без узрока већ ако хоће коме према глави.

— Остала, Бог да, пуста! — промумла Роман кроз зубе, наспе чашу Теочин-

ца да њиме разгони своју прну елутњу —- но чисто се трже кад му те Бери и

нехотице излетеше из уста. 5

ЏШосле овога кобнога догађаја нису гости могли више да се расположе. И што би било, ишло би некако силом. Сваки је

| био стари ловац, сваки је осећао да дво-

цевка коби некоме о глави. Природно је да је сваки слутио за себе најцрње.

Кадко ујутру треба да урани, тај не треба да седи у ноћ за вечером. За лов, особито за хајку треба будно око, лака глава а рука поуздана која не дрхће.

У јутро се то пођипало зором. Ловци се облаче лако и топло, кратки капути и топли грудњаци а чизме до колена. Осим пушке и торбе сваки ти се то завргнуо

још и кукастим дреновим штапом. Има сетр-

мена где ће се морати и поштапати, где куком и прихватати за који растић или церић.

лазили из села. Било их је десетак момака, сваки са трновцем у руци, лаком тор-

| бом о рамену а шарени обојци чврсто при-

тегнути у лаки опанци. Стоје у кући па греју око ватре. Чутура иде редом, неки присмаче и хлеба и лука те залива ручак црним вином. Два торбоноше што ће носити смок пипају по торбама, смеше се и мисле: хоће ли пи њима допасти који залогај од господскога ручкаг

У том изиђоше и ловци те стадоше пред кућу.

Шумар Јоман призва своје лугаре и стаде им тумачити куда ће заводити хајкаче, он ће сам замештати ловце и ши-

царе. Кад чују његов Фишек, нек звижну двапута и нек крећу хајку уз страну. 0крену се хајкачима п запрети им да иду врло мирно, да се не збију у гомилу, не: то нек иду увек у ланцу. Не треба да вичу и алачу, доста је ако штаповима ударају по шипрагу и по дрвима. Нико да не Ди јер звере слукти оштро а њуши добро, те ће да нагне натраг кроз ланац. Лутари нека пудају само на звере што им ђиши пред ногама и то ако потегне натраг

Док су ловци узишли уз први брег,

Хајкачи су били већ пре зоре поиздо. |

ава