Srpske ilustrovane novine : za zabavu, pouku, umetnost i književnost

__ОРПСКЕ ИЛУСТРОВАНЕ НОВИНЕ,“ 5

Зи а а ЈУДИЈА.

УК улија не долази међу најсавршеније женске карактере Шекспирове. Како на самој трагедији „Ромео и Јулија“ тако се ти на тој главној јунакињи трагедије, налази по која црта, која нам показује младићко доба песникове вештине; али је, опет, Јулија једна од најпопуларнијих и најмилијих јунакиња у делима великог инглиског песника. Ниједан комад Шекепиров, од његовог времена до данас, није чешће представљан од оте лирич-

"ке трагедије; ниједан његов. јунак није осва-

јао толико симпатије, нити остављао дубљег трага на осећању европске публике него што је те остављала Јулија са својом судбином.

важност и чко дело живи, први је услов да је вештачки истинито; т.ј. да није немогуће оно што преставља. Тог услова имала је доста прича

приче и карактеру Јулије дао велику. етичку "пеихолошку истину. Да вешта-

о несретној љубави Ромеја и Јулије још пре Шекепира. Шрича та, почев од Масучијевих новела у ХУ веку до „кварто“ издања Шекспирове трагедије на крају ХУГ века, није никад губила карактер могућности, тако да се дуго мислило да прича описује нешто, што се заиста догодило. У Верони странцима су показивали гроб и споменик несретних љубавника, а један историк веронеки (ХУЈ век) уплеће причу о Ромеју и Јулији као епизоду у историју своје вароши. Та појетска истина приче чинила је популарном пре Шекспира. Она је налазила хиљаде читалаца, као мовелп, у делима: Масучија (1476), Лујиџа да Порта (1524) Бандела (1554); као песма, у великоме епосу Клитија, благородника веронског (1558); као дрпмл, у лепој трагедији Лујиџа да Грото

стине; да мотиве радње, који су по предходним причама, лежали у велико у приликама изван јунака, донесе у саме јунаке; те да онда

"поврви свет у Глоб и Блакфријер, да са новим

и живљим задовољством, гледа стару, познату | патетичну причу.

Ни у једној другој својој трагедији није Шекспир толико материјала узео из предходних прича и радова, колико је узео овом приликом ; али је том материјалу свог творачког духа толико задахнуо, толико га прожмао песничким ђенијем, да је прича о. љубави двоје младих из Вероне, која би на сву прилику, као стотине других сентименталних италијан- | ских приповедака угасила се где год на краЈу ХУП или у почетку ХУШ века, добила, новог живота, а нежни јунаци постали бесамртни као што је несмртан дух, који их је створио. . „Роок ћоју Фће Тафћета Тасе Пуев за ћаз 1ааџе “ „Гле како очева слика живи у његовом поколењу. . . Бен Џонсон,“

Из пових ослобођених крајева у Србији: варош Куршумлија. По акварелу професора Стеве Тодоровића,

У само оно време, кад у инглиској књисжевности и укусу беху потиснути песници „златног, Јелисаветиног века“ као непристојни и дивљи (ХУШ. век.) кад се за Шекепира мислило да је „сурови дивљак“ а оне даме држале за изванредне јуначине, које би могле ноћу прочитати „Махбета“ а да их не ухвати језа и да несакрију главу под јорган, Јулији је још једној, и ако мало пуцованој према ондашњој моди, а Ја Луји ХТУ. (Гарикова прерада) дозвољено било, да на бину изађе.

Та популарност комада лежала је нешто у појетској истини саме приче; нешто у том, што нам се у причи и комаду описује осећање и страст опште човечанека, коју лажна цивилизација и запутана нарав људска може за које "време прикривати под укочена правила, али је никад угушити не може; а највише у ђениЈалној вештини Шекспировој којом. је развоју

„Хадријана“ (1578).

Из Италије, прича та прелазила је у свима облицима појетским у друге западне земље, јер тада — ХМ век — је укусна књижевност прелазила Алше, онако као што је у ранијем веку класичка наука истим путем путовала. У Интлиској, баш у само Шекепирово време била је популарисана приповест о несретној љу-с бави Ромејаи Ђулете у великоме епекоме спеву од Брука, у једној новели Пентеровој и у трагедији од непознатог писца. И Шекспиру је требало само, да прихвати већ омиљену и популарну причу; да причу, која није имала какве више цељи, осим да у младих читалаца и гледалаца изазове сузу, која усахне чим се завеса спусти или књига затвори, начини коментаром какве велике етичке истине; да јунаци-

ма, који су већ имали евоје оквире задахне = песничким духом — више живота, више и-

задатак да исти=

Свака Шекеппрова драма има илуструје каку психолошку или етичку ну. У оно време када се велика религијозна борба у Европи поче мало стишавати, када се на пољу научних дискусија исцрпели беху сви аргументи и све теме, када се од неваљалства поповеких редова и црквених главара беше прешло на симболеи церемоније црквене, а од ових на догме, кад се све то редом — продискутовало и потоцима крви људске, инквизицијом и дугим војнама подупирали ресе све показало неуспешно,

зони научни, и то онда су почела долазити на тапет питања Филозофска. ЈЕ Филозофи и правници, богослови католички и протестанеки па и сами прпродњаци лаћају се теодичких питања.

Као што се оно теоретичним политичарида се неможе госе ма осамнаестог века чинило

ворити о политичноме еклопу држава ако