Srpske narodne pjesme. Knj. 2, U kojoj su pjesme junačke najstarije
182
165
На руци му три златна прстена, Та сва три му цркла на прстима; Чупић Отојан грозне сузе проли:
У Стојана нема млого друга, Разма цигле двије вјерне слуге, Једно бјеше Сићићу Маринко, А. друго је Шуманац Васиљу;
Стојан викну двије вјерне слуге:
„Олуге моје! брже коње. ваше.“ А он скочи, припаса оружје, Собом Стојан до мркова дође, Па мркову прптеже колане, Притеже му четири колана,
А и пету ибришим-тканицу,
Узду врже, на мркова сједе; Око. њега двије вјерне слуге. 'Вако Чупић рече са мркова: „Браћо моја, Вупца пи Јанко ! „Будите ми данас у невољи, »Да идемо дочекати Турке.“
А. Вуица гледну на Катића, Катић Јанко у земљу преда се, Јер Катићу мило не бијаше Бој заметат у земљи незнаној
(С мало. друштва, а со млого Турака,
Друштва мало, а и то невјешто, Не познаје стаза ни богава, Проли сузе Чупићу Стојане, Сузе проли, па опет говори: „Браћо моја, Вуица и Јанко! „Будите ми данас у:невољи, „Данас мене, ја ћу сјутра вама;
85
90
95
100
105
110