Srpske narodne pjesme. Knj. 5, U kojoj su različne ženske pjesme

Ма

Док је Иван цуру испросио, Нешто мало блага потрошио, Потрошио три стотине рушша, Свака рушша, по триста цекина; Док дарова свасти и пуницу,

И док метну претен на ђевојку, Он потроши стотину дуката. Прстен ставља, а јабуку даје, На јабуку свадбу уговара:

„Ова свадба не до много дана, „До петнаест дана бијелије, „До петнаест ил' до деветнаест, „Док ја' пођем Сењу зенђиломе, „И покупим кићене сватове.“ Пак се Иво на трагове врати, Оде здраво Сењу зенђиломе.

А кад дође Тиси води ладној, Страга га је књига допанула Од лијепе будимке ђевојке,

У књигу га цура поздравила, И овако у њој говораше: „Овекре мио, сењски капетане, „Свекре мио, ако будеш суђен,

„Добро виђи што ти књига каже.

„Када дођеш Сењу бијеломе, „Те ти станеш купити сватове, „Немој водит калабалук свата »До хиљаду и седам стотина, „Немој више водит ђавољега, ујер сам млада остала сирота, „Те ја немам ни оца ни мајке, „Пе могу их више даровати.“

9()

100

[5 с> си

110

115