Srpske narodne pjesme. Knj. 5, U kojoj su različne ženske pjesme

а А кад Иван књигу разгледао, Много се је књиги зачудио. Књигу сави, тури у џепове, Па отиде Сењу бијеломе. А кад Сењу бијеломе дође, Далеко га Антун угледао, Те он срете свога баба Шва, Привати му вранца и оружје. Оде Иво на високу кулу, А слуге му чибук запалише, И дугачки ћурак пригрнуше, А шећерли кафу принијеше. Три четири кафе поарчио, Док од себе одмор отурио. Док му звекну алка на вратима, Ал ево ти Џалче Латинина На нози му седам прапораца, Шапку скида, под пазуо тура, Руке свија, у таван се згиба, Па ЏШвану пољубио руку, Пољуби му руку и кољено, На кољено књигу оставио, Пак с измиче, пак стаде дворити Превитијех више њега руках. Гледа књигу сењски капетане, А кад виђе што му књига пише, Бога ми му мила не бијаше. А пита га дијете Антуне: »О мој бабо, сењски капетане, „Откле књига од кога ли града, „Тер ти није мила николико ;“ Иван сину по истини каже:

120

125

130

150