Srpske narodne pjesme. Knj. 5, U kojoj su različne ženske pjesme

157

Бешика јој од сувога злата,

А јорганчић постављен цвијећем, Виле су јој на крштење биле, Дивно виле цуру даровале, Даровале стасом и висином,

Па бјелило и јошт руменило, ЉЉеше лице него горски лијер. За удају приспјела ђевојка, Цура млада а одвећ лијепа, Јединица у оца зенђила, Просили је просци од свакуди: Њу ми просе бани и бегови,

И без броја с мора зенерали, Гојна цура неће ниједнога.

Ал' јој старац бабо проговара: » Удаји се, моја ћери драга, „Бирај, ћерце, кога теби драго. » Што имасмо у стогове с'јена, »А у амбар бијеле шенице, »Просјачки нам коњи поарчише, »„Попшше нам вино и ракију. »удок си ружа, свак те бегенише, » Пад увенеш, нико и не гледа.“ Вели Ана својему бабајку: „Нећу, бабо, стара ни зенђила, „Већ на коњу угледна јунака. »Но дај гласе на четири стране, „Нека чује серат и Крајина,

„И све бутум земље и градови, „Јури мене, бабо, у кочији, „Изведи ме пољу на угледу,

>» у њедра хиљаду дуката,

> ст

30

исл