Srpske narodne pjesme. Knj. 5, U kojoj su različne ženske pjesme

= Сваки свога коња азурава, И притеже четворо колане. Те запеше свилене гајтане, За гајтане коње повезаше, Нареди се пет стотин' коњика, Коње љуте, а мамувом туку. Док топ пуче са Гребића града, Сваки пусти дизгене својему, Попуцаше свилени гајтани. Вала Богу, вала јединоме ! Да је коме чути п гледати, Како стаде вриска коњаника, Како јечи земља од коњица, Кад се диже магла од прашине, Рекао би, п заклео би се, Да се ведро небо проломило, Да се земља од страха потресе. То гледала будимека краљица Са врх куле граду на Гребићу, Бога моли, овако говори: »Дај ми, Боже, тијана вијорца, „Да разагна у пољу прашину, »Да ја видим сина Маријана „На његовој танкој бедевији.“ Бога моли, и умолила га, Пуну вјетар с горе п планине, Џа довати биљурли дурбина, И угледа два добра јунака, Одвојили од другије коња Не би дуга пушка дотурила, Не би мања ни аваза дала; Први бјеше д'јете Маријане,

215

280

285

290

295

300