Srpske narodne pjesme. Knj. 5, U kojoj su različne ženske pjesme

а Па полеће низ бијелу кулу, Докле сиђе код коња ђогата, До ђогата ћемерлије врата. Оведла га седлом сребрнијем, А по седлу ашу срмајлију, Па по њојзи четири колана, А и пету ибришим тканицу, Црвеном га чоом покриваше (С обадвије стране до кољена, Од кољена кпте до копите, Заузда га уздом стамболијом, Па се ђогу вије око врата, А љуби га у чело широко. Кад сердари на ноге скочише, Па пођоше низ бијелу кулу Тада рече сердар Јанковићу: „Побратиме, од Сења Иване, „Шта изрече пред мојим сестрићем, „Пред сестрићем Комлен-барјактаром, „Ја се бојим, украшће ђогина, „Па отићи у земљу латинску, „Те ће своју главу изгубити.“ У ријечи до коња, дођоше, А код коња Комлена нађоште. Тад га пита Јанковић Стојане: » О сестрићу, Комлен-барјактаре, У си, синко, коња опремио #< Тад му Комлен поче говорити: „Мили ујко, Јанковић-сердару, » Оћу, ујко, коња пројаати „По авлији под бијелом кулом.“ Па се ђогу на рамена баци,

40)