Srpske narodne pjesme. Knj. 5, U kojoj su različne ženske pjesme

Препаде се беже Љубовићу, Препаде се материне клетве, Па распаса свијетло оружје, А дозива слугу Усеина,

И накити својега дорича. Вала Богу, вала јединоме ! Дивног коња, љеше окићена, По чију ли отиде ђевојку # Кад Усеин посједе дорина, Проли сузе беже Љубовићу, Те Османа љуто кунијаше:

„БЕ] Османе, остала ти пуста !<

Оде Усо гором и планином,

Здраво сиђе у поље мостарско.

Осман га је с куле угледао, Гледа коња, а гледа јунака,

Докле спаде под мермер авлију.

Лијепо га Осман дочекао,

Сви сватови стали те гледали

Љубовића помамна дората. Ту сватови ноћцу боравили, А у јутру рано подранили, Зајечаше са града топови, Затутњаше по пољу хатлије, Заорише шјесне и борије,

Пушка пуца, вију се барјаци,

Коњаници уз тамбуру поју, А пјешаци грлом иза гласа,

Све мостарско поље прекрилили, Није шала три хиљаде свата. Тако ишли, у Загорје сишли.

Дивно их је беже дочекао,

130