Srpske narodne pjesme. Knj. 5, U kojoj su različne ženske pjesme
Препаде се беже Љубовићу, Препаде се материне клетве, Па распаса свијетло оружје, А дозива слугу Усеина,
И накити својега дорича. Вала Богу, вала јединоме ! Дивног коња, љеше окићена, По чију ли отиде ђевојку # Кад Усеин посједе дорина, Проли сузе беже Љубовићу, Те Османа љуто кунијаше:
„БЕ] Османе, остала ти пуста !<
Оде Усо гором и планином,
Здраво сиђе у поље мостарско.
Осман га је с куле угледао, Гледа коња, а гледа јунака,
Докле спаде под мермер авлију.
Лијепо га Осман дочекао,
Сви сватови стали те гледали
Љубовића помамна дората. Ту сватови ноћцу боравили, А у јутру рано подранили, Зајечаше са града топови, Затутњаше по пољу хатлије, Заорише шјесне и борије,
Пушка пуца, вију се барјаци,
Коњаници уз тамбуру поју, А пјешаци грлом иза гласа,
Све мостарско поље прекрилили, Није шала три хиљаде свата. Тако ишли, у Загорје сишли.
Дивно их је беже дочекао,
130