Srpske narodne pjesme. Knj. 5, U kojoj su različne ženske pjesme

279

Не познају стазе ни богазе, Вјетар бије, а мећава туче, Рашћера их мука по планини. Ђе ј несреће, ту бива и среће, Кад Бог хоће, нико не размеће, Сви се свати с пута саврнули, Силни коњи испод господара Попуштили дизген на јабуке, Омрзнути се од мећаве бране, А зажели очи обадвије.

Али дорат бега Љубовића, Добар дорат пута запамтио,

Па окрену право Невесињу,

За реп му се Усо приватио, Носи цуру, вуче Усеина,

И планину здраво прегазили. Кад су дошли на воду Ситницу, Проговори слуга Усеине:

„Чуј, ђевојко, аконо си жива!

„Пребродићеш на коњу Ситницу,

„Про Ситнице држи се дората, »Одњет' ће те моме господару,

„Ни од шта се немој препанути, „Но те молим и Богом те кумим !

„Поздрави ми мога господара, И кажи му да сам у животу,

„Да га чекам крај воде Ситнице, „Нек ме данас смрти курталише,

» Ако би ме затекао жива.“ Проговори са коња ђевојка: „Усеине, по три пута брате, „Не шиљи ме данас у Ситницу,

190

195

200

205

215

220