Srpske narodne pjesme. Knj. 5, U kojoj su različne ženske pjesme
279
Не познају стазе ни богазе, Вјетар бије, а мећава туче, Рашћера их мука по планини. Ђе ј несреће, ту бива и среће, Кад Бог хоће, нико не размеће, Сви се свати с пута саврнули, Силни коњи испод господара Попуштили дизген на јабуке, Омрзнути се од мећаве бране, А зажели очи обадвије.
Али дорат бега Љубовића, Добар дорат пута запамтио,
Па окрену право Невесињу,
За реп му се Усо приватио, Носи цуру, вуче Усеина,
И планину здраво прегазили. Кад су дошли на воду Ситницу, Проговори слуга Усеине:
„Чуј, ђевојко, аконо си жива!
„Пребродићеш на коњу Ситницу,
„Про Ситнице држи се дората, »Одњет' ће те моме господару,
„Ни од шта се немој препанути, „Но те молим и Богом те кумим !
„Поздрави ми мога господара, И кажи му да сам у животу,
„Да га чекам крај воде Ситнице, „Нек ме данас смрти курталише,
» Ако би ме затекао жива.“ Проговори са коња ђевојка: „Усеине, по три пута брате, „Не шиљи ме данас у Ситницу,
190
195
200
205
215
220