Srpske narodne pjesme. Knj. 5, U kojoj su različne ženske pjesme

205

И извади злаћена претена, Обиљеже меће на ђевојку. Мајка му је одма обећава,

И без Пера свадбу углављива, Да је свадба до мјесеца дама. Отолен се Марко подигао,

Иде право двору на трагове, Своме бабу по истини каже, Како 'но је цуру испросио,

И за њега добро пријатељство, И како је свадбу углавио.

Ђе је срећа ту је-и несрећа,

У то доба ево ти и Пера.

Кад му љуба све казује редом, Када зачу Богдановић-Перо, Удари се руком по кољену: „Авај, рече, да од Бога нађеш! „Шта ми црниш образ без потребе, „Да ли-не знаш, не знали те луди, „Да сам давно шћерцу обећао, И да по свој земљи и свијету „Мајка шћерцу обећат' не може, „Доклен има мужа јал" ђевера.“ Па довати дивит и артију,

Те је брзо књигу направио,

Те је шиље у НШовоме граду,

А на руке Баларићу Марку: „Пријатељу, Баларићу Марко, „Враћи даре које сам ти дао, уја ћу твоје, теке примим моје, „јер сам давно шћерцу обећао, „Обећао ђе је мени драго,

т0

То

90

90