Srpske narodne pjesme. Knj. 5, U kojoj su različne ženske pjesme

Џак беседи Поповић Стојане: „Анђелија, моја верна љубо, „Што си стала како камен сињи, „Већ помогни мени јал' Милети, „Боље ти је мени да. помогнеш,

„јер си са мном три родила сина.

Ал' приступи Анђелија љуба, Она вади свилену. мараму.

Пак: Стојану беле руке веже, Ал' повика из горице вила: „Бога теби, Поповић-Стојане, удар те није научила мајка, „Не носиш ли код себека биља г“ Ал' се сети Поповић Стојане, Он се сети, што му вила каже, Пак он трже ножа од себека, Пак удари Милету у срце.

У Милете три срца бијау: Једно му је пеном попенуло, Друго му се истом разиграло,

А треће му јошт за бој и не зна.

МИ увати Анђелију љубу.

И он оде у догање дојне. Беле јој је просекао дојке, И кров дојке прометао руке: Савеза јој косу на вр главе, Намаза је праом и сумпором, Пак ужеже рујну косу њену, И он седе ладно вино пити, А она му сама собом светли. Кад догоре до очију њени, Беседи му Анђелија љуба:

4()