Srpske narodne pjesme. Knj. 5, U kojoj su različne ženske pjesme
11
И чуло се Сењу бијеломе. Бјеше Иво на бијелу кулу, Па познаде свога џевердара. Скочи јунак на ноге лагане, Па потрча на ледну тавницу. (Од тавнице отворена врата, У тамницу ниђе нико нема. Док дотрча вјерена љубовца, Господару Иву проговара: „Пуштила сам ђевера Тадију, „Отишо је у турску Удбину.“ Кад то зачу Иван капетану, Удари се руком по кољену, Па запали зелену лубарду, Абер даје по Сењу бијелу.
А Сењани од боја јунаци Свакад држе коње оседлане, Оседлане п наоружане,
Па готове коње посједоше, У планину нагло поиташе, Пред свијема Иван капетане, За њим иде триста коњаника, Док дората коња сусретоше. А какав је дорат од мегдана, Сав је дорат у крв огрезнуо Са врх главе до зелене траве. Узе Иван плетену канџију, Па дората коња удараше,
И овако њему говораше:
А] дорате, пуст ми остануо ! „Да ми мјесто у планину кажеш, „Бе си брата оставио мога.“
350
355
960
365
270
375
380