Srpske narodne pjesme. Knj. 6, U kojoj su pjesme junačke najstarije i srednjijeh vremena
57
ита е
ЏИ Тушину воду прегазио, Примио се у Своске стране, Док изпде на Сеоца равна Танкој кули Петра Вујачића. На Остоју вашке налећеле,
И излази Петра Вујачића,
Те он срета главна пријатеља, И мрке је вашке отиснуо,
Па га води на бијелу кулу.
Кад изиде на бијелу кулу,
да обилну совру засједоше,
А на соври свака ђаконија,
А највише слатка амберија.
Они пију слатку амберију,
И у пићу јеглен отворили.
Ма говори Церовић Остоја: »Пријатељу, Петре Вујачићу, уја се спремам, Перо, у сватове, ума немам коња за сватова, »Дај ти мене вранца од мегдана,“ А говори Петре Вујачићу: »„Пријатељу, Бог те не убио!
» Што ти тражиш коња за сватова 2 „Ев' у мене вранца од мегдана, „Кога данас у ускока нема.“
То рекао, на ноге скочио,
Па полеће низ бијелу кулу,
Па упаде у подруме доње,
Те изведе без биљега вранца Опремљена п опусаћена, Заложи га клипком њемачкијем. У то доба Церовић Остоја,
90
100
105
110
115
125