Srpske narodne pjesme. Knj. 6, U kojoj su pjesme junačke najstarije i srednjijeh vremena
60
пилане
У том вичу сватовски чаушти: у авурала, кићени сватови,
»Од шта земан од тога вријеме,
„Да идемо, да се не доцнимо, „Далеко је на камене Дужи, „Да раније на конак падамо.“ Отлен пође кита и сватови, Пјевајући, а пушке мећући.
И одоше кроз племе Дромњаке,
Док сидоше у Петницу равну,
У Џетницу пред Петничку цркву,
Ту нађоше војеводу Шуја, Ђе дугачки чибук запалио. Најпрви је Окица Јакићу
На његову вилену дорину, Па он Шују Бог-помоћ назива, А Шуја му љепше одазива. А да видиш Окице Јакића, Он потеже плоску из зобнице, Те је даде војеводи Шују.
А Шујо је плоску приватио, Па натеже три-четипри пута, Док се дивно Шујо напојио, И у себе ћеиФ опазио.
Па је опет плоску покучио, А Окица плоску приватио, Те је тури себе у зобницу. По сватима погледао Шујо, Док угледа мила кума свога, Мила кума Церовић-Остоју, Па овако бесједио Шујо:
„А мој куме, Церовић-Остоја,
190
200
205
и “> се