Srpske narodne pjesme. Knj. 6, U kojoj su pjesme junačke najstarije i srednjijeh vremena
12
То је паши највјернија слуга. А многе су тада попуцале,
И неке су Турке обалили, Седам, осам глава уграбише. Да да ти је, друже, погледати Ка' је турска сила притиснула, Куће пале, а сијеку главе,
И ћерају муку сиротињску; Свеколико огњем опалише,
До не могу Бошковића кулу И Врачеве цркву Поповића,
У њих има стотина пушака, Без муке их примити не могу; На Слатину окб учинили. Колика је тавна нојца била,
Пушка пуца, никад не предваја.
Кад свануло и сунце грануло, Али помоћ од Џиперах дође Из Радоча пиперски овчара, И пред њима Никића Рајичу, За њим иду педесет овчарах. Ного вика Никићу Рајичу;
ујес' ли у животу, Петре Бошковићу,
»Оли ми дат божу вјеру тврду,
»дДа ми данас не оштетиш друга,
»Е ти хоћу доћи у помоћи.“
А Петар му божу вјеру даје: „ А не бој се, Никићу Рајичу ! уја ти ништа учињети нећу.“ Кад то зачу педесет Пипера, Кеисаше, Бога помолише,
А у Турке јуриш учинише.
120
130
135
150