Srpske narodne pjesme. Knj. 7, U kojoj su pjesme junačke srednjijeh vremena

сан ДИ То се чуло на поље Цетиње, Зачу витез Петровићу књаже, Пак срдито на ноге скочио, Пак сам собом ријеч говорио: »двах мене, до Бога милога ! „Како су се посилили Турци, „Бе је мене стрико преминуо ! удато су ми благо отворили, „ја шњим муте»моју Гору Црну; „ АЛ" да би ме не родила мајка, уАко Жабљак не похарам града, » И све Турско царство не побуним, » У Стамболу Отмановић-цара, уда ће дићи на ме сто хиљада, „ући ћу се шњима до једнога, „Нека знаде грдни Османлија, „Што је витез Петровићу књаже „И његови млади Црногорци, „Који вазде у слободи живе, „Да му с лажом благо не помаже.“ То изрече, књиге растурио На сенате и на војеводе, На сердаре, младе капетане, У књигама књаже запов једа: „На знање ви, моје вјерне слуге! „Нек се сваки нађе на оружје, „Ако Бог да, мислим ратовати „Са турскијем царем од Стамбола » И враћат' му жалост за срамоту.“ Џак он дозва Пера и Ђорђију: „На знање вам, оба стрица моја ! „Кад чујете младе Црногорце

т0