Srpske narodne pjesme. Knj. 7, U kojoj su pjesme junačke srednjijeh vremena

46

ита

„јер сам амо у мир са султаном, „Ни јошт није земан ратовати.“ Каде књазу књиге долазише, Књазу мило ово не бијаше,

Ал' инако бит' му не могаше, Тада скупља од земље главаре, И пред њима књигу проучио: „Ево, браћо, књиге из Русије

» Од нашега цара православна, „Да не чиним боја по крајини, » И да пустим града Жабљачкога, у»:ао ми је, али другз није, »Он је нама и отац и мајка,“ Па отолен ситну књигу пише, Те је шиље граду Жабљачкоме Своме стрицу Петровић-Машану : » О Машане, моја узданице! „Јеке примиш ово моје писмо, „Војску дижи собом из Жабљака, »Остав те га без боја вишега,“ Кад је Машан књигу разумио, И јавно му чуше Црногорци, Жао им се проћи душманина, Отидоше, друга бит не може, Ту кренуше из града војници. Кад виђоше Турци безвјерници, Ђе кренуше млади Црногорци, Код Машана врло мало војске, Тада Турци на њи ударише, Побише се млади Црногорци, Запупцаше шибе и лубарде,

Зло догоди, несрећа погоди,

240

245

250

255

260

265