Srpske narodne pjesme. Knj. 7, U kojoj su pjesme junačke srednjijeh vremena

578

А испуни тешку жељу моју.“ Црногорац тако говораше,

Па још више говорити ћаше,

Но га земља себи зовијаше,

То изусти, а душу испусти.

Па сви тако Црногорци мраху

· На мегану ђере се бораху,

Па Српкиње к њима долазаху, На своја их леђа односаху,

Пред бијелом црквом доносаху. Старе мајке копају синове,

А љубовце своје господаре, Миле сестре своју браћу храбру, Јуначки се с њима растављаху С мртвијема тере говораху. Мајка своме сину говораше:

» О Богом, сине, драго срце моје, »:ао ми је то оружје твоје, „Нећу ти га, сине, запуштати, „Рани ћу га мојој унучади, „Ранићу им пушке и анџара, »Да душмане и ждере и пара.

» С Богом, сине, мила срећо моја. „Мили Боже, смилуј вољу твоју, „Ти му спаси душицу његову, „И узвиси његове потомке,

„Да подране п бабе п мајке,

» И поб'једе некрштене Турке.“ Црногорске љубе говораху,

С мужевима кад се раздвајаху: » 0 Богом, с Богом, мили господаре, »Остај с Богом, храбрени јуначе,

1325

1330

1385

1340

1345

1355