Srpske narodne pjesme. Knj. 7, U kojoj su pjesme junačke srednjijeh vremena

67

Коњ до коња, Турчин до Турчина,

Сјајна лунта ') како гора густа, 590 Полећеше турачки барјаци

Како мрки по небу облаци,

Страх заузе и гора и трава,

Камо л' неће једна шака људи,

(ве се бију, нигда не престају. 595 А кад виђе Јакововић Анто,

А ђе Турци узмакнути неће,

Јунак викну што га грло дава:

ујуриш у ње, браћо Граовљани,

„Нећемо ли повратити Турке, 600 „И сувише добити поштење,

„Нема мајка но мене једнога,

„Па ми није. жао умријети

„За крет часни и вјеру ришћанску,

„И за образ свога господара.“ 605 Нож повади, у Турке удари,

Живу турску посијече главу,

И узе му коња и оружје.

Кад то виђе остала дружина,

Кидисаше, Турке повратитце, 610 Неколике главе посјекоше,

И седлене коње поваташе,

У то доба мркла ноћ отела.

Тудар Турци на конак панули, Граовљани сишли у Граово, 615 А војвода својој танкој кули.

Како дође, ситну књигу пише,

А после је у Цуце сердару:

1 Оружје.