Srpske narodne pjesme. Knj. 7, U kojoj su pjesme junačke srednjijeh vremena
67
Коњ до коња, Турчин до Турчина,
Сјајна лунта ') како гора густа, 590 Полећеше турачки барјаци
Како мрки по небу облаци,
Страх заузе и гора и трава,
Камо л' неће једна шака људи,
(ве се бију, нигда не престају. 595 А кад виђе Јакововић Анто,
А ђе Турци узмакнути неће,
Јунак викну што га грло дава:
ујуриш у ње, браћо Граовљани,
„Нећемо ли повратити Турке, 600 „И сувише добити поштење,
„Нема мајка но мене једнога,
„Па ми није. жао умријети
„За крет часни и вјеру ришћанску,
„И за образ свога господара.“ 605 Нож повади, у Турке удари,
Живу турску посијече главу,
И узе му коња и оружје.
Кад то виђе остала дружина,
Кидисаше, Турке повратитце, 610 Неколике главе посјекоше,
И седлене коње поваташе,
У то доба мркла ноћ отела.
Тудар Турци на конак панули, Граовљани сишли у Граово, 615 А војвода својој танкој кули.
Како дође, ситну књигу пише,
А после је у Цуце сердару:
1 Оружје.