Srpski književni glasnik

[4] го

СРпски Књижевни ГЛАСНИК.

Предмети су им често ситније појаве у данашњем и недавном нашем животу, највише: лудорија наших државних канцеларија и невоље и наваде чиновничке. Практиканти, писари, порезници, телеграфисти — обична су лица; капетани се ређе јављају, а више чиновнике читалац тек издалека сагледа. Из политичкога света узима писац само «ниже чинове», тако зване кафанске или механске политичаре, те их приказује на познатим поприштима њихове акције. За тим су паланачки трговци, попови, и после: жене које много говоре и брецају пред мужевима. Друкчији је предмет само приче «Моје бистро дете». Сем тога човека. правога, онога који је и у практиканту Петронију «Тринаестом» иу покојном газда Јосифу и у писару Тривуну Тривуновићу, писац додирне само по изузетку.

Ситне бриге и јаде тога малога света просипа Нушић и капом и шаком пред свога читаоца. Њих он најлакше спази и највише га занимају. Истина, неке су од тих ситница значајне, те по томе заслужују и више пажње. Све су пак обично изнесене онако лако, често површно, како их «цео свет» схваћа. Али понегде је Нушићу схваћање или приказивање и дубље, на пример кад у «Надгробном слову» покаже колико су по правилу празне толико хваљене и неосумњичене «заслуге» наших угледних грађана, или кад у «Максиму» изнесе магареће порекло мудрости наших стубова државне управе и јавнога живота.

Све то читалац види по мноштву ситница које Нушић гомила, али понекад наиђе где су узете за предмет и крупније појаве нашега јавнога живота: општински и политички зборови и избори и још штогод. То све писац приказује у многим смешним ситницама, тако да напослетку изађу смешне и саме крупне и озбиљне ствари. Да је некад, кад је у нас било зборова и избора, на њима и с њима било доста смешних и рђавих ствари, то се не може порицати; али да су они — сами по себи, па баш и онаки каки су били, скупа узети, — неке страхоте које треба бичем сатире терати из нашега живота, то неће рећи, нити је рекао, нико паметан ни поштен. На то пак излаве «Ки-