Srpski književni glasnik

316 СРПСКИ Књижевни ГЛАСНИК.

Четврти дан.. Догађај са секиром и закоником толико је тронуо Јелену да је «у највећем узбуђењу покриле лице», кад се после тога догађаја видела са Стојићем. А кад је чула још да је Стојић хтео украсти из албума њену слику, она је «још више покрила лице» (81јс) и поклонила Стојићу и слику и руку.

То је укратко предмет шаљиве игре која се зове « Добре воље».

Са одважношћу, која се ваљда неће учинити беспримерна, рећи ћу да шаљива игра треба да буде весела па да се допадне. А ова шаљива игра није весела. Писцу ни једно од оних комичних драмских средстава, која су вечити и неисцрпни извор веселости, није испало за руком. Писац није умео да нађе оне комичне ситуације или који од оних дифгодио без којих шаљива игра не може бити и који дају онај смех без горчине, смех од срца, смех хигијенски, који је толико волео Сарсе. Код њега је све сувише паралелно, да би могло бити занимљиво. Ако уђе Јовић с Перићем, за њима ће одмах доћи Јовићка с Перићком; или, ако дође Перићка с Јовићем, ето за њима Јовићке с Перићем. После, све је сувише предвиђено, да би могло бити смешно. Још од првога чина осећате да ће се комад привести овом крају. И онда вас писац води кроз четири чина, не да вас забави, но да венча Стојића и Јелену. Њему је главно оно што није главно. Водвиљ се може свршити овако или онако. То је без интереса. Што је у њему главно, то су мало пре поменуте комичне ситуације које треба наћи, развити, развијати све дотле, док се не исцрпу сви ефекти који могу занимати гледаоца и подржавати његову веселост. Тога овде нема. У овоме водвиљу управо и нема комичних ситуација, сем можда једне. А то је за водвиљ и сувише мало. Отуда нема ни оних духовитих речи, на које тако често наилазимо у француским водвиљима, и које су зато духовите што их је ситуација изазвала, што су, тако рећи, несвесно исказане, и што долазе изненада, неочекивано. Овај недостатак писац је накнадио оваквим бираним из-