Srpski književni glasnik

ПозоРИШНИ ПРЕГЛЕД. 467

бедни Војновић! — Илићева „Саула“, па тек Војпселављевих комадића. А дужност је драматурга заволети дело које му је поверено, као своје рођено, пронаћи све лепоте у њему п најтачније и најубедљивије их објаснити представљачима и тражити од свих да их што им је могуће савесније изразе. На ово гони данашњег драматурга осим закона, још и обзир према српеким књижевницима који су му колеге, а немају као он своје позориште. Срећа је, ако по која улога, по која сцена, наравно глумачком појединачком заслугом, буде боље изведена; само то севне независно од свег осталог у комаду, што пролази мртво, ненаглашено, без рељефа, у тами. Али ово, што на први поглед изгледа као слаба брига за туђе ствари, можда има дубљег корена. Рескирајући да ми се пребаци да сам већи католик од папе, ја држим да она несуђена српска опера „Љиљан и Оморика“ не би онако насела, а да би „Тако је морало бити“ боље прошло, да тлумци нису морали тражити савета у писца.

| Претпоставивши да је подела улога промишљено изведена, највећу пажњу ваља обратити на читаћу пробу. Она је по нас од толике важности, да би је требало држати четири, пет па и више пута. Ово би имало као последицу-мање нових комада, али данмиња управа је и без тога усвојила тај систем (фебруар и март без новитета): бар нека има отуд користи. Јер по једној практици, која се укоренила, читаће пробе у нашем позоришту служе готово једино да се пеправе погрешке претписнвача у улогама и шаптачевом рукопису. фЊе нема више од једне, затим три четири друге на бини, па се Војиелављеви стихови могу без бојазни пустити на прву српску позорницу. Колико ће ко научити на пробима, остављено је свакоме на вољу, и колико му памет доноси. У недостатку драматурга, редитељи, на којима би била та ДУ жност, у најбољем случају су код нас главни сценеристи, а врло често пи декоратери и реквизитари: ако комал, захтева m статистерију, онда су редитељи шефови стати-

ста. и најпреча. им је брига да ту масу приближно доведу