Srpski književni glasnik

ОЦЕНЕ И ПРИКАЗИ.

Примјери чојства w јунаштва. Побиљежио | војвода Марко Миљанов Поповић Дрекаловић. 45. издање Чупићеве Задужбине. Београд, 1901. 8, стр. 103.

Као наш прота Матија, тако је војвода Марко Миљанов у старим данима својим осетио да му се суђени час приближује, и зажалив што није имао „школе младијех година, ни расположења садашње старости“, латио се пера и стао писати за синове својих бојних другова. „Ово се тебе повише тиче, млади Кучу, вели он, који се биднеш родио да смијеш и умијеш истину говорит и своје племе од порока чуват и бранит!“ Стари ратник, чије су јунаштво песме певале, са тугом је са свога града Медуна гледао како му племе пада, како старих врлина нестаје, и како нови пороци ничу. Његов природан здрав разум и права душа човека из народа бунила се противу тога новога стања. које је разоравало оно што је негда ваљало; он указује на зла и тражи им лека. Истина је изнад свега, она је прва помоћ: „да не дангубиш у наду кривјења и тајања махане свога племена, но нека си му добротвор, да му желиш ваљало и неваљало принијет; треба чињет што користи народноме напретку и божјој правди, а не ћеф незналици, кријући му рђу неприличну.“

Покољењу које пада требало је показати старији нараштај, јаке људе, у душевном п телесном емислу. У седамдесет и неколико више мање занимљивих анегдота, он је дао примере човечности и јунаштва, изнео цео један засебан, занимљив, првобитан свет, дела својих другова, све оно што је видео и чуо. Што је занимљиво, он који је био легендарни јунак, — веровало се да њега пушка не бије, — он који је био тако честит човек, (о. чему сведочи цео његов живот и ова лепа књижица),