Srpski književni glasnik

АРАНЂЕЛОВ. У ДЕС. 9

— Зацело, да. ти неће бити криво, било да одеш од нас, било да останеш с нама, па да се оженип!

Аранђел поцрвене.

Радован устајући рече:

— Биће све добро, само Боже здравља /!

И, као сваког дана по ручку, отиде код суседа Цинцарина на чашу вина и на партију домина. Анка донесе у радионицу неки женски рад, Аранђел седе за свој столчић и приону на посао.

— Да ли те још боли плећка 2 запита он.

Жена, зевајући, одговори:

— He жига онако јако, али тек... како се каже г... онако, бриди... Али си ме јако трљао, јаки су ти прети!

— Ја. И треба јако! Тако се ради код нае у селу. Тако сам ја и чику.

— Да, причао ми је. Али га сад никада не пробада.

— Не, фала Богу!

— Излечила сам га ја, је ли, Аранђеле 7

Она удари у смех. И он се поче гласно смејати.

— Видиш, тако ће и теби боље бити, кад будеш имао своју женицу!... Што, болан, црвениш! Није то ништа срамотно. Ја ћу теби изабрати, видећеш! И како ћемо лепо живети нас две, у нашој кућици. Купиће је чика. зацело пре јесени. Има и баштица иза ње, мала, истина, али како ће лепо бити овако лети седети у њој, радити и певати.

Анка, раздрагана, запевуши.

— Не знам има ли чесма запита он, такође зажарен.

Она не прекиде певушење, него потврди главом, па пусти гласу маха.

Неко закуца на врата од дворишта. Анка отрча и чу се глас старога крпе: „Ево, хаљина су котофа“.

— Донесите их овамо, рече она, улазећи 'пред њим у радионицу. Хајде, Аранђеле, обуци их, да видим како ти стоје.

Калфа их узе и уђе у собу. Стари седе, потужи се на врућину и на пакосну шваљу, која се у неколико на

17