Srpski književni glasnik

ЕВГЕНИЈА ГРАНДЕ. 25

тељу, коси се се мојим интересима. Шта је мој посао“... ликвидације, пописи, продаје, деобе...

— Видећемо, видећемо. Не говоримо више о томе, Кришо. Утробу ми моју чупате. Јесте ли добили злата 2

— Нисам; али имам неколико старих златника, једно десетину, даћу вам их. Добри пријатељу, помирите се с Евгенијом. Видите, цео је Сомир осуо на вас дрвље и камење.

— Хуље!

— Но, но, државне хартије скочиле су на деведесет п девет. Будите једанпут у своме животу задовољни.

— На деведесет и девет, Кришо 7

— Да.

— Хе! хе! деведесет п девет! рече старац иепраћајући старога бележника до капије.

(Наставиће се.)

Х. ДЕ БАЛЗАК.

(С француског аревео Д. Л. Ђокић.) раниу | :

БИВШИ ЉУДИ.

— Црте. (5.) Међутим и у крчми Вавилова био се одиграо овај призор.

Ушав унутра, млади се Петуњиков беше лагано обазрео наоколо, гадњиво намрштио, скинуо сури шешир и упитао крчмара, који га је предусрео се пуним поштовања поклоном и љубазним осмејком:

— Јегор Терентијевић Вавплов, — ви ћете то сигурно п бити

— Да, ја сам! — одговори подофицир, одупрт обема рукама на келнерај, као да се спремао да га прескочи.

— Имао бих посла с вама, — рече Петуњиков.

— Мило ми је... Изколте у собу!