Srpski književni glasnik

49() СРПСКИ Књижевни ГЛАСНИК.

шној листи већ друга, једна мала вижљаста глумица која је због маћехе, пи још због којечега, побегла у глумице.

Ово женидбено и удадбено кретање п мењање презимена збунило је прилично управника. Дуго је грешио обраћајући се глумицама старим презименом пи учећи нова, тако да је напослетку хукнуо п рекао: „Нека ме ђаво носи, ако овде знам: ко је коме свој!“

Али ипак није од тога правио питање ни он ни лумице које су ,се налазиле увређене кад би их ословио старим презименима њиховим, него би се увек лепо извинио и задовољно би трљао руке видећи, како се окренуло на боље. Радо би тада разговарао о многим лепим особинама нашега народа, које особине, вели, само треба умети запазити, — па нема бољега света од нашега!

— Само треба имати начина! умешао би се Тоша Кицош пушећи своју кратку цигарицу, — коју је само ноктима могао држати а повући пз ње дим је могао само онда кад од уста начини нешто налик на тичији кљун, обилазећи п спремајући се да, по обичају, ипште мало „форшуса“, за бријање, јер има јаку браду, која му, вели, још одмах у берберници, тако рећи испод берберског бријача, почиње да избија. Начина треба имати!

— То п ја велим! додао би поноспто Тоша Теткин. „Мајсторија козе пасе!“

СТЕВАН СРЕМАЦ.