Srpski književni glasnik

444 СРПСКИ Књижевни ГЛАСНИК.

ви имате, мислим, пословицу која каже: Затвор је затвор. — Оставите мене да умрем у своме, пријатељу; ја сам се на њега научио, морао сам. Али то неће дуго трајати; осећам да ме ноге издају и мршаве. ПИ четврти сам пут тражио од лорда Милграва пензију, он ми је опет одрекао; писао ми је да не зна како ће да ме замени. Кад ме више не буде, мораће наћи некога, а добро би урадио да мисли на то. — Ја ћу остати у Средиземноме Мору на страни; али ви, шу child, ne губите време. Ту је лађа која ће вас однети. Ово ћу још да вам речем: радите одано за једно начело пре него за једног човека. Љубав према вашој отаџбини је велико начело, исепуниће читаво срце и сву памет.

: — Бај! милорде, има доба кад човек не може лако знати шта отаџбина тражи. Питаћу моју шта тражи.

Ми се поздрависмо још једном, и, тешка срца, раставих се се овим часним човеком, за чију смрт у брзо сазнадох. — Умре на пучини онако као што је живео четрдесет и девет година, без жалбе, без самохвалисања и не видевши своје две кћери. Сам и мрачан као једна од оних старих Осијанових доза што вечито чувају обале Енглеске у таласчма и у магли.

Он ме је научио шта се све због ратног изгнанства мора трпети, а шта осећање дужности може да свлада у великој души; задахнут овим примером, поучен мојим патњама и оним што сам видео, ја дођох озбиљнији у Париз, да се искуством стеченим у своме затвору изиђем пред свемоћнога господара кога бејах оставио.

УП. ПРИЈЕМ.

Овле капетан Рено заћута, ја погледах на свој сахат. Било је два часа по поноћи. Он устаде, те пођосмо кроз војнике. Дубока тишина владала је свуда. Многи су седели на својим торбама, и тако заспали. Ми се измакосмо неколико корака и седосмо на ограду; он запали изнова своју цигару на лули једнога војника, и настави своју причу. У кућама нигде знака од живота.