Srpski književni glasnik

Живот И СМРТ. 447

на њу ослањам, да јаван суд, сјајне награде, брзу. срећу, ратне извештаје, сматрам као смешно хвалисање и пуку случајност који не вреде наше пажње.

Загазих брзо у рат; борио сам се у редовима пе„шадије, у редовима који газе у ватру, у редовима сељака који су падали хиљадама, као снопље жита на плодним њивама у Босу. — Међу њима сам се крио као какав Картузијан у манастиру; и с том оружаном гомилом, пешачећи као пи они с ранцем на леђима, једући њихов хлеб, издржао сам све ратове царства докле је царство трајало. — O, да знате само како сам био задовољан поред свих оних нечувених напора! Волео сам ону прикривеност, радовао сам се скоро дивљачки великим биткама! Лепоте. рата су међу простим војницима, у логору, у блату на маршу и у биваковању. Светпо сам се Бонапарти елужећи отаџбини, а не примајући ништа од Наполеона; кад је пролазио поред мојег пука крио сам се из бојазни да ме чимгод не награди. Искуство ме је научило да оценим шта вреде звања п власт; ја сам тражио од онога што је наша војска освојила само онај део поноса који је, по моме осећању, био мој; хтео сам да будем грађанин, где се то могло бити и онако како сам ја хтео. Некад се за моје услуге није ни знало, некада су их прецењивали; ја сам их брижљиво крио; бојао сам се вазда ла своје име не вешам о велика звона. Гомила оних који су ишли противним путем, била је тако велика да ми није било тешко сакрити се, и 1814 године био сам још поручик у царској гардп кад добих ову рану на челу, која ме вечерас више боли но обично.

Капетан Рено пређе више пута руком преко чела; мени се учини као да ће да прекине причање, те навалих да настави, п он настави.

Он наслони главу на јабуку од своје трековаче.

— Чудновата ствар, рече, ја ово никад нисам причао, а вечерас ми је дошло да причам. — Ако ће! волим причати свом некадашњем · другу. Кад не будете имали што боље да радите, ово ће вам бити предмет за озбиљно