Srpski književni glasnik

ВИТЕЗ СА КОНДИРОМ. — XIII BEK. —

Био једном један витез, који је врло мало заслуживао "то име, јер је био тврда срца и бездушан према сиротињи. Кадгод је из своје куле излазио, он је на њу кидисао и злостављао је; а његови људи чињаху исто што и он.

Једнога дана, он наиђе, поред друма, на једну јадну жену, полумртву, која се ту беше породила; мало даље, лежао је њен муж, убијен.

„Господару, смилуј се на мене која сам на умору и на ово јадно дете: донеси ми мало воде у овом кондиру, да угасим жеђ која ме мори!“

Он је презриво погледа, и ободе свога коња не одговоривши ништа.

Али у истом часу он осети како му се о врат обесио кондир који му је жена пружала, и глас му неки рече: „Напред, напред, етаћеш када кондир буде пун“.

Он потрча на извор; али из кондира вода отицаше докле га он пуњаше.

И он се крену на свој дуги пут, пут бескрајни; и непрестано му на преима одскакаше празан кондир.

О хришћани, браћо моја! тумарајући по свету он виде многе јаде; он наиђе на многе господаре без срца који тлачаху сиротињу; он чу многи вапај и виде многу сузу; и његово срце од камена поче да мекша у његовим грудима.

Једне вечери, у часу кад можда по стоти пут бејаше дошао до свога двора у који му је било забрањено