Srpski književni glasnik

Самостално Мишљење. 41

овде налази своју најсавршенију примену, шта више, своје објашњење. Самостални мислилац упознаје на име ауторитете за своја мишљења. тек после, по свршеном послу, када му они служе само за поткрепљење њихово п његово сопствено појачање снаге; док несамостални филозоФ од њих полази, из страних прочитаних мишљења образује себи целину, која с тога личи на аутомат сложен из стране материје док она прва личи на живога рођенога. човека. Јер, као и он, она је постала тиме, што је спољни свет оплодио дух, који је затим затруднео п родио.

Истина коју смо научили прилепљеца. је за нас као какав вештачки уд, лажан зуб, воштани нос или у најбољем случају као ринопластични нос од туђег меса справљен; истина стечена сопетвеним мишљењем личи на природан уд: она нам једино припада. На томе почива разлика између мислиоца п простог научника. С тога духовна добит самосталног мислиоца има изглед једне лепе слике, са живим изразом, тачним распоредом светлости по сенке, одржаним тоном, потпуном хармонијом боја. Док духовна тековина научника личи на велику палету, пуну шарених боја, истина систематично уређених, али без хармоније, везе и значаја.

5. 5. (261.)

Читати значи мислити туђом, а не својом сопетвеном главом! Сопственом мишљењу пак из којег увек тежи да се развије хармонична целппа, систем, и ако не баш увек строго завршен, ништа није штетније од јаког притицаја туђих мисли услед непрестаног читања; поштосе ове последње — свака пореклом из другог једног луха, свака другог система члан, свака се другом бојом — не могу никада саме од себе примити, ни претопити у једну целину мишљења, знања, сањања и уверења, но су напротив у стању да направе малу вавилонску збрку језика у глави, и да духу који их је препун одузму све јасно сазнање и да га тако готово дезорганизују. То се стање да констатовати код многих научника и чини те