Srpski književni glasnik

50) СРИПСскКи Књижевни ГЛАСНИК.

и које један прихвати п додаје другоме у уво; зло ниче, клија, расте, буја, иде од уста до уста као. што каже Базил у „Фигаровој свадби“. Архивар је честит човек, од оних спротних MH. запостављањем утучених чиновничића, са малом платом 8 велпшком породицом. Вероватно ma би се такав нашао п у нас, премда је овај Нушићев већ двадесет година архивар, али му друго ништа није дато до што поменух и што та чини једним општим типом какав ће 'се наћи почевши од чптанчица. као добродетељан пример за децу, па да оног Жоајеза у Додеовом „Набабу“ (случајно ми он паде на ум). Како му драго, њему се сиромаху стегло п срце и језик, кад је видео шта је изишло „OJ оног. његоBOT љутитог говора у канцеларији пред друштвом, и пзгледа, онако јадан и преплашен, малчице смешан у тој клеветничкој улози пехотичног интриганта. Сцена је том смесом сузе п осмејка пеобично дирљива пи за мој рачун она је можда најсрећније нађена ствар у целом Нушићевом великом драмском репертоару. Ја бих при овом мишљењу остао, ма да знам колико за овакав утпсак има заслуге Г. Сава Тодоровић. Његово пзвођење ове улоге савршено личи на најнежнији рез најфинијим ножићем. Израдио је најситније детаље једном вештином која просто изненађује својом реалношћу. Мени је необично мило што је моје вајкадање убеђење, да је Сава Тодоровић сасвим на врху међу српским глумцима, нашло овако сјајне потврде.

Оставивши свога начелника без убедљива доказа, алп са појачаном потмулом сумњом, архпвар одлази, и ми од те половине другог чина, улазећи у драму, или ако хоћете трагедију, наступамо на несигурно земљиште, траг нам се заварава, јер пут којим нас писац води није прав него крпвуда. Оно што се даље догађа, не очекујемо, ептуације не пропетичу једна из друге, подсећају на начин како се аранжују водвиљи, фанстантичне су и пропуштају доказивати тезу, а то им је прави посао.

Прво објашњење између мужа и жене не траје дуго.