Srpski književni glasnik

636 Српски Књижевни ГЛАСНИК.

ницу, где његова мати, у црној шамији и с расплетеном косом, плаче над њим, и љуби га у хладно чело и очи и уста; на онда, пошто се пробудио и поново легао, бије се између две војске се неким чудним човеком џиновеког стаса, браде до појаса, и очију „као највећи турски филџани“; мачеви му сијају испред очију, а кал пође натраг својој војсци, на њега се осипа читав пљусак од куршума, врелих, који га неку евуда по телу, и које он вали конетатујући без изненађења да су сви златни... Ствар је од мале вредности, али ће ппак бити најзанимљивији прилог у овој књижици. „Златни кујршуми“ чине колико толико утисак нечег новијег, евежијег, лично пишчевог, и пуније израђенога. Кад би човек морао поново да прочита једну од ових цртица, њих једино би могао још једном прочитати.

Писцу не знамо на шта би се могла обратити нажња. Ова књижица је еувише мала за какву прогнозу. Ако пођемо од ствари које су у њој нешто похваљене од горе наведенога призора у „Џенабету“ и од „ЗОлатних куршума“ — писцу се, с потребним оградама, може обратити пажња на то да је у „Џенабету“ донекле успео у једном кратком диалогисаном призору. а у „Златним куршумима“ у анализи једног сна, једног душевног процеса. Из тога би изишло да би му у будуће ваљало покушати да своје цртице рашири, развије у лраматичније епизоде, и да у прилици, у психолошки занимљивијим моментима својих прича, покуша код својих личности какву пеихолошку анализу. Али закључак је тако неноуздан, н овде, но невољи, тако збијено казан.. да га ја номињем еамо потпуности ради.

5.31: