Srpski književni glasnik

52 СРПСКИ Књижевни ГЛАСНИК.

греси на страни жениној, а сва правда на страни мужевљевој. Ова пега на његову карактеру ремети утисак његове улоге, п ремети га знатно. Ја сам поменуо како. су мужу могли бити подозриви многобројни авансмани, баш и кад би о себи најлепше мислио, али и после овог прекида са женом, он прима у кућу министра, а жена се са министром дописује, ако не m виђа. Доказ за ово је опет једно министрово писмо њој у петом чину, које апсолутно претпоставља да је он имао од ње вести пиемених или усмених. Онда шта је с том женом7 Она се вије као црв пред ногама свога мужа, који стоји као горостас неумитне правде над њом (тај укрепљујући табло заиста гледамо на крају комада, и завеса полако пада. Заборављена је само бенгалска ватра.) Објашњава му због чега га је изневерила, наводи оно што је с нашег гледишта може оправдати, у опште понаша се као скрушена покајница. И ми семо мало поколебани, готови да јој можда нађемо неке „олакшавајуће околности“, све до оног другог писма на крају, које од једном баца чудну светлост на њу. Из тог писма министровог види се да је и дете његово. Па ако је тако, онда је све што смо ми дотле, а то је непосредно пред свршетак, држали о јунакињи, из темеља погрешно и неосновано. Писац нас је завео са правог пута, где је најмање смео, и да бар зашто просто да узможе на крају произвести нов, савршено неочекивани ефект. Али има разлике у писању драме и водвиља. Потпуно је умесно ако водвиљ у последњем чину добије · новог полета и скочи у интересу публике. Ту ћемо зажмурети и пред сасвим фантастичним проналасцима. Сава Савић, на пример, у Нушићевој „Протекцији“ компликује последњи чин тим што налеће редом на сваку женску у Коемајској улици број 125, и пита је, услед неког 'лудог 'стицаја прилика, је ли она његова жена. Међутим ' судите сами, како ћемо 'опровтити писцу једне драме што 'нас три и три четвртине чина држи у савршеној обмани о главчој женској личности 2 Сад тек, када се разилазимо са представе, у уверењу да смо на