Srpski književni glasnik

Му СРПСКИ КњиЖжеЕВНИ ГлАСНИК.

ова лица, непомична и нема, учинише се Тартарену, кроз мали прозор на колеким вратима, као неки ружан сан; и стојећи, прикован као оно пре на леду Кенедијевим клинцима, он гледаше како у галопу одмичу ова фантастична кола. за којима се беше натурила гомила ђака с торбама на леђима. који се беху пустили из школе — кад неко поред његових ушију викну: „Ту је и четврти!“ У истом тренутку шчепаше га, савладаше, везаше и бацише у једна кола са жандармима, од којих један беше официј наоружан грдном сабљетином, коју је усправљену држао међу коленима, тако да јој је балчак ударао у кров од кола.

Тартарен хтеде говорити, објаснити се. Очевидно је морала бити нека пометња... Он рече ко је, одакле Je. позва се на свога консула, на једног трговца са швајцарским медом који се звао Ишенер и с којим се беше познао на Бокереком вашару. А кад виде да његови чувари неће ни уста да отворе, он помисли да је и ово нека нова подвала из Бомпарове позоришне ПЈвајцарске, и обраћајући се официру рече с лукавим осмехом: „Ово је нека шала, а7.. Ах! лакрдијашу, знам ја да је то нека шала.

— Ни речи више, илџ ћу вам сад запушити уста...“ рече официр колутајући очима тако страшно да би човек мислио, сад ће сужњу да одруби главу.

Тартарен умуче, не мрдну се више, гледајући како поред прозора промичу делови језера, високе планине обрасле влажним зеленилом, гостионице с разноликим крововима, с позлаћеним фирмама, које су се виделе с читаве миље даљине, а по странама, као на Ригиу, људи се путуњама пи котарицама ; мала смешна жељезница, опет као на Ригпу, опасна механичка играчка која се право у вне нузала до Глиона, и, да би сличност с „Кершта Мопиши“ била. потпуна, млазеви плаховите кише. мешавина воде и магле између неба п језера и језера и неба, се облацима који су се спуштали до самих таласа.

Кола пређоше преко једнога покретног моста, између