Srpski književni glasnik

нУВ СРПСКИ Књижевни Гласник.

Шпијун погледа Тартарена: „Није тај!“ па онда изасланике: „Нису ни ови... Преварили сте се.“

Начелник плану на Тартарена: „Па шта ћете ви онда овде 7“

— Па то се и ја питам, овај!... “' одговори пред седник се поуздањем невина човека.

После кратког објашњења, Тарасконеки алпинпсти, пуштени у слободу, удаљише се из Шиљонскога замка, чију мучну и романтичну меланхолију није нико боље од њих осетио. Задржали су се у гостпоници. Милер да узму ствари, заставу, да плате јучерашњи ручак који нису имали времена ни да поједу, па возом одјурише у Женеву. Киша пада. Кроз окна низ која се цеди вода виде се имена станица на којима се аристократи задржавају: Кларан, Веве, Лозана: црвене виле пи баштице с ретким биљем промичу под влажним велом где капље вода са грана, са кровова, са гостионичких тераса.

У једном углу дугачког швајцарског вагона, у коме су две клупе једна према другој. седе алпинисти бледа п уморна лица. Бравида, врло зловољан, тужи се на 00лове п сваки час пита Тартарена врло заједљиво: „Ho, сад сте видели Бониварову ћелију... Толико сте наваљивали да је видите... Сал сте је ваљда видели 7“ Екекурбанијес први пут у животу изгубио глас и тужно гледа кроз прозор језеро, поред кога пролазе: „Шта је воде, Господе Боже!... док сам жив нећу се више окуHEH. Утучен страхом који га још не беше прошао, Паскалон метнуо заставу између ногу па се крије иза ње, осврћући се десно п лево као зец, бојећи се да га поново не затворе... А Тартаренг... Ох! он се, увек достојанествен и миран, наслађава читајући новине ес Југа, свежањ новина које су послате у гостионицу Милер п које све од реда доносе по Форуму описе његовог пењања, онај којп је он диктирао, само проширен, улепшан чудесним похвалама. Наједанпут из његових уста чу се узвик, страшан узвик који одјекну по целом вагону. Сви путници