Srpski književni glasnik

у

ТАРТАРЕН НА Алпима. 27 њаше му се да још сања, кад је у јутру чуо свога тамничара :

„Устајте, ту је окружни начелник... Дошао је да вас испита.“ Тамничар додаде е извесним поштовањем: „Кад се начелник лично потрудио... мора да сте неки чувен зликовац.“

Зликовац! To не; али као зликовац човек може изгледати после једне ноћи проведене у влажној и прашљивој ћелији, кад нема времена да се како тако заглади. П када се Тартгарен, пошто је једним погледом покушао да умири своје алпинисте који су седели између два жандарма, појави пред окружним начелником — у неглашњој коњушници замка, која Je била претворена у стражареску собу, с пушкама у сошкама. прислоњеним уз малтерисани зид — он осети непеправност свога одела пред овим чиновником у лепом црном оделу, с лепо очешљаном брадом, који га строгим гласом упита:

„Ви се зовете Манилов, је-л-тет... руски поданик... паликућа у Петрограду... бегунац п убица у Швајцарској.

— Боже сачувај... То је заблуда, нека пометња...

— Ћутите, или ћу вам сад запушити уста...“ пресече ra капетан.

Начелник у лепом. оделу настави: „У осталом, да дД био крај сваком вашем одрпцању... Познајете ли овај конопац 7"

То беше његов конопац, до сто ђавола! Конопац преплетен жицом, прављен у Авињону. Он обори главу, на велики ужас изасланика, пи рече:

„Познајем га.

— Овим конопцем обешен је један човек у Унтервалдеком кантону...“

Тартарен се дрхћући закле да не зна о томе ништа.

„Сал ћемо видети!“ У то уведоше талијанског тенористу, полицајца кога нихилисти беху обесили о. један храст на Бринигу, али кога су дрвари као неким чудом епаели.