Srpski književni glasnik
а а Хада а де даде ид
Кад сам је позно, небо беше мутно, Задње су руже умирале TH O, Јесење воде шумљаху злослутно:
П ја сам снив'о, и тужан сам био.
И моја младост није више знала За ведре страсти и чезнућа њина:; У моју душу њена сен је пала Бледа и мртва, као месечина,
Или к'о светлост што у катедрали, По зидовима с којих капље вода, Кроз разнобојна окна, као вали, Проспе се хладна са јесењег свода.
Глас њезин беше к'о музика туге... И за то мишљах, у елушању многом, Само на прошлост, на јесени дуге, На хладно небо, п на тужно збогом.
Пољубац њезин беше тих п ледан, Мраморни пољуб; а коса јој плава Одпсала је сетан мирис један Бокора ружа који доцветава.
И много пута, кад у јутро сиво Тргнем се из сена -- к'о из тешких уза, П к'о из олова — који ме покрив'о: Очи ми беху мутне, пуне суза.
Ј.. ДУЧИЋ.