Srpski književni glasnik

А она чита... Док сред ноћи дуге, [Го грдан полип са стотину рука, Стисла јој ерце љубав, нуна туге, Туге без суза, без речи, јаука.

И заљубљена, погођена. неким

Стихом, к'о стрелом, спусти књигу тада И снива дуго... за мутним далеким Чезнући тако у тишини јада.

И опет чита... Бол, к'о море, расте

У мртвој ноћи. — Док сан жудни, мили, Крилом је, меким к'о паперје ласте, Осени тужну, уморну, на евили.

Сама свећа гори у самотној вили.

Ј. ДУЧИЋ.