Srpski književni glasnik

O

КишовитеЕ Ноћи.

"ограничене а у неколико H обазриве бабе, која је могла само трдити на само. Она је више мрзила Тони Фаорија због његове вјере, него због његова развратног живота; она би доиста радије задавила Ивану, него што би пристала да се уда за „латинина.“ Док је братанична стојала на вратима и маштала ко зна о чему, дотле је тетка прала судове и мрмљала којешта. Мишо је могао разабратп ове узвике:

— Потоп да Бог да! Потонуо им, да Бог да, и мали Божић и њихова Три Краља пи њихов свети отац папа и еве њихове фандоније! Ах, ниједна вјеро, да ми је доживјети да те Руси смакну! Хоће, ако Бог да!.. Овјат, евјат, свјат, Господ Саваот! Удри по мозгу поганију !...

Најзад округли часовник на стијени закврча и поче избијати осам. Ивана се врати к оцу и рече:

— Ето етрика Пипа.

Па донесе карте, таблицу и креду. Па отиде да наточи квартуч вина.

Томе се не зачуди нико од њих троје, јер и ако је Пипо становао чак на обали, од прилике на километар даљине, ипак, грмјело, пуцало, Пипо не изостане да по вечери с братом не одигра три партије бришкуле за квартуч вина. Био је рибар.

Уђе п скиде са себе огртач од навоштенога платна. На глави му бјеше кожна рибарска капа, налик на шлем. Био је омален. Његово оштро, жуто лице, са поткушенијем сиједијем брковима, са сптнијем смеђим очима, као да се вјечито подсмијеваше. Никакве сличности не бјеше између та два рођена брата, а сличност између Пипа u Јејине бјеше у грбастом носу и развраћеним устима.

Пошто назва и сједе, Пипо додаде:

— Оде им стара година плачући!

Па одмах узе мијешати карте.

— Нека, валај! прихвати Мишо. Не бих дао ову кишу за десет вијорина! Чим свршимо, лећи ћу! О-хо-хо! ала ће се спавати!.

О Јејина из кухиње довикну: