Srpski književni glasnik

РЕДА От. 47

Ha HHO, 38 „tl JOJ HE OJUPOBODpIM, OCraB.baJyhu мисленим спновима народа нашега, да оцене, колико сам успео у ономе, што. сам себи нредузео.

А. сада, прелазећи одмах на саму ствар, да се запитамо, који су узроци недузима од којих књижевност ерпеки пати, другим речима, где лежи зло у нашој књижевности“ Узроци су ти многобројни, а зло је у њој на све етране ухватило корена. Тако је, на жалост, тако је: треба признати немилу нетину: зло је опште. Алп као у опште општа. зла, како се мени бар свиди, п ово наше књижевно зло, ови недузи од којрх књижевност нам пати, има свој корен у јгдиом, основном злу, из којега сва остала истичу, као неизбежни, као неминовни пратиоци његови. Које је то, запитајмо се сад ближе, које је, велим. то основно: зло, протражимо еда лп ћемо га моћи докучпти, не били емо, после, као оно лечнчк, када позна болест, могли потражити му лека п извидати га.

Зло у нашој књижевности, одмах ћу, без устручавања рећи, основно зло, по мојем дубоком уверењу, лежи у томе, што ми немамо праве, немамо стручне критике. Јест, мп немамо петинске критике, ми немамо спремних критичара. Мп смо пмали једног правог, и можемо без. претеривања рећи, великог критичара: пок. К. Руварца, којега. је „IL. Костић онако лепо у песми ожалпо. После њега није се више родпо у народу нашем критичар; било их је, додуше, доста, а и данас их има доста, који у нас нишу критике, чак би се могло рећи да је критика. данас апсорбовала васколику нам делатност књижевну; али, критике — немамо. То је жалосна истпна, коју нам се не може на ино, а да је не признамо.

Како данас стојимо са критиком, и како су нездраве критичне прилике, то се, рекао бих, најбоље може оценити то 'томе, што је пре две-три године један професор Велике Школе у Београду, дакле човек, који би већ поаожајем, који заузимље на највишем просветном расаднику српском, требао да пружа гарантије за "тачност својих назора. издао један низ „критичких“, како их он