Srpski književni glasnik

Јаков Игњатовић пРЕ 1848. 45

лене ловио. Често је бивао наиван у том високом ми-

шљењу о свом завичају. Да су Сент-Андрејци, тврдио

је он, 1704 пришли уз побуњенога Ракоција, ко зна како

би данас изгледала карта Европе! Њихова помоћ учи-

нила би буну непобедном: Луј ХУ, непријатељ Хабе-

бурга, ударио би на њих, победа би била несумњиво на

његовој страни, и он би тада диктовао услове мира!

Говорећи о тим прошлим данима славе, он пореди себе

са Волнејем који тужи над несталношћу свега што је

| човечанско над егппатским парамидама. „Сент-Андреја

је била- некада Фарос, есветилник Србетва“, узвикује он другом приликом.

У томе „светилнику Србетва“ рођен је Јаков Игњатовић, 30 новембра 1894, исте године када и Бранко Радичевић. Отац му се звао Јаков, угледан грађанин, triђипиз ређа, Уоглиш ет, „говорник народа“, прво почасно место у вароши, од старе породице Игњатовића која се заједно са патрпархом Чарнојевићем доселила из Србије, п дала знатан број великих чиновника п јавних радника у Будиму и Пешти. Мајка, Ката, по пмену, била је од · породице Барјактаровића — Таборџија, који су добегли из Дивосела, у Лици, због неке мале побуне.

"Отац, коме је било пуних седамдесет година када му се родно спн Јаков, умре када му је сину било не_ пуних шест година. На неколико година после тога, умре о мати, и Јаков Игњатовић у једанаестој години осmane и без оца п без матере. Одмах по смрти родитеља, "деда буду раздата по родбини, живећи оделито, шта више једва се познавајући. Јаков падне у руке једноме _ ујаку, и ујна му је улевала мржњу на рођену матер. Тутори су се међусобно мрзели и прогонили, и њихове борбе – вршиле су се над дечјом главом. Мали Јаков је доста – претрпео у том тужном детињетву, без очинског старања ои материнских пољубаца. Већ као зрео човек писао је он: „Узми младу дјевојку као струк босиљка, па задени или накалеми њом старца. Показаће се плод. Док дјеца