Srpski književni glasnik
Јаков Игњатовић пРЕ 1848. 45
лене ловио. Често је бивао наиван у том високом ми-
шљењу о свом завичају. Да су Сент-Андрејци, тврдио
је он, 1704 пришли уз побуњенога Ракоција, ко зна како
би данас изгледала карта Европе! Њихова помоћ учи-
нила би буну непобедном: Луј ХУ, непријатељ Хабе-
бурга, ударио би на њих, победа би била несумњиво на
његовој страни, и он би тада диктовао услове мира!
Говорећи о тим прошлим данима славе, он пореди себе
са Волнејем који тужи над несталношћу свега што је
| човечанско над егппатским парамидама. „Сент-Андреја
је била- некада Фарос, есветилник Србетва“, узвикује он другом приликом.
У томе „светилнику Србетва“ рођен је Јаков Игњатовић, 30 новембра 1894, исте године када и Бранко Радичевић. Отац му се звао Јаков, угледан грађанин, triђипиз ређа, Уоглиш ет, „говорник народа“, прво почасно место у вароши, од старе породице Игњатовића која се заједно са патрпархом Чарнојевићем доселила из Србије, п дала знатан број великих чиновника п јавних радника у Будиму и Пешти. Мајка, Ката, по пмену, била је од · породице Барјактаровића — Таборџија, који су добегли из Дивосела, у Лици, због неке мале побуне.
"Отац, коме је било пуних седамдесет година када му се родно спн Јаков, умре када му је сину било не_ пуних шест година. На неколико година после тога, умре о мати, и Јаков Игњатовић у једанаестој години осmane и без оца п без матере. Одмах по смрти родитеља, "деда буду раздата по родбини, живећи оделито, шта више једва се познавајући. Јаков падне у руке једноме _ ујаку, и ујна му је улевала мржњу на рођену матер. Тутори су се међусобно мрзели и прогонили, и њихове борбе – вршиле су се над дечјом главом. Мали Јаков је доста – претрпео у том тужном детињетву, без очинског старања ои материнских пољубаца. Већ као зрео човек писао је он: „Узми младу дјевојку као струк босиљка, па задени или накалеми њом старца. Показаће се плод. Док дјеца