Srpski književni glasnik

Јаков Игњатовић пРЕ 1848. 47

стрића, и када је овај свршио другу латинску школу, посла га у резиденцију мађареких примаса, Острогон, код калуђера бенедиктиница, мање строгих п мање еклоних верском прозелитизму. Одатле буде одведен у Будим, Сими Игњатовићу, опет у школу ппариста; 1838 преведу та у пештанску лутеранску гимназију. Ту су били махом Немци п Јевреји, Срба врло мало, п Јаков се рђаво осећао у том туђем јату. Будући писац антисемитских чланака у Нашем Добу већ осећа мржњу на своје јеврејске другове: у место да пази шта наставник говори, он на часу црта „магарце и чивутске колеге“, како сам прича, туче се са њима, пли боље рећи: туче их. Учећи тако све на мађарском и на немачком језику, провлачећи се тако из разреда у разред, дође и до „логике“, седмога разреда, где се све учило на латинском језику. Алп му ни латински језик ни метафизика не иду у главу, и он радије проводи своје време са одраслим ђацима из Текелијанума, елушајући жељно њихове разговоре и препирке о политици и књижевности. Резултат свега тога био је: понављање разреда. Строги тутор његов, Сима Игњатовић, побесни од љутине, п поведе га да га да на “столарски занат, тешећи га да је и славни и велики Венијамин Франклин :у младости својој био типографски шегрт. Ствар се најзад сврши што Јаков да тврду реч да ће више водити рачуна о школи, и остаде да понавља разред.

Тај Сима И њатовић био је занимљив чудњак и његов утицај на Јакова Игњатовића био је доста јак. Његов отац Сава, богат винарски и житареки трговац, био је тип оног нашег старог „купца“ и „пријатеља књижевсетва србеког“, који је у прете знао Доситија и “ чија су врата била широм отворена знатним писцима · српским онога доба. Његов син Сима, велики бележник · града. Будима, био је исто тако ватрен Србин, претилат„Ник свију српских по хрватских листова што су у оно