Srpski književni glasnik

ПОСЛЕДЊИ ПЛАМЕН.

Што кроз душе нам струји летње вече, Грејућ нас срећом часа уживани, Док сунце жарко западу се кани И бледи зрак, губи се плам, мрак течег

Одахни: сад на грудма мојим, драга, Ко у окриљу љубави, ода'ни!

Све бриге беже; ми дремамо сани И у сну сласт нам ова има трага.

Донеће зима многе пусте дане, Бесунчане, ил' с тако сунца мало Да тек озари снег кроз суве гране.

Ал овај данак беше драган Јуна, До сржи га је сунце просијало, Сласт љубави и срећа срца пуна. Д. Г. Росети. (Превео с енглеског Др. Свет. СтеФАНОВИЋ.)