Srpski književni glasnik
O
ПРИЧА БЕЗ НАСЛОВА. 487
облаке с чела и скида бригу с душе. Дарове што их живот нуди, прима пружена рука и Хелена бере плодове његове. Пуно, срећно срце, ведра нарав не разбира много; она тражи издашну руку. Има љубави које траже изобиље и сјај, које се не задовољавају пољупцима и ружама ; њима није колеба свет...
Хеленин је стан у најживљем крају вароши, у најбољој улици, на првом спрату, простран, укусно и богато украшен. Дом је пун, ормани пуни, софра претрпана. На коју се страну окрене, пријатељи. Но њој је у души празно. Долазе пиема, понуде, поклони, букети. Млади и стари, мењају се, као слике у панорами, грабе се о пријатељство се њом и много полажу на њ.
Заваљена у широкој наслоњачи, још не одевена и ако ће ускоро подне, претура немарно листове неке нове књиге са сликама. Послао неки поштовалац. Садржина је ни најмање не интересује него само цртежи. На поду, крај ногу писмо: нека матора будала, каких је пуно на свету, са којим се случајно упознала на неком балу, послао јој диван букет цвећа са скупоценом вазом и уз обећање да ће по ручку и сам доћи да је посети, моли за допуштење да јој може по подне пољубити руку.
— Овај је звекан као поручен дошао.
— Шта ћу рећи послужитељу7 запитала је домаћицу кокетна и млада служавка.
Хелена, као присебна и искусна дама, не поводи се увек за тренутним расположењем. Нареди служавки да момку каже како милостива очекује господина Вајзенгрина. са нестрпљењем и моли да дође одмах по ручку, како би се по подне око четири сата могла извести у Тиргартен.
— Кретен.. идијот... говори лепа Хелена, дижући се из наслоњаче и намештајући лепу своју косу, приближи се великом огледалу изнад мраморнога умиваоника, на ком стајаше читава батерија бочица са јаким и скупим мирисима. и сапунима.