Srpski književni glasnik

486 СРпски Књижевни ГЛАСНИК.

Где ли је сада онај млади протегљасти идеалиста што је у заносу одушевљења пре неколико недеља и месеци товорио својој вереници нежне речи искрене љубави и оданости2 С првим сумраком, с првим ветром вечерњим одлетеле су оне слатке и заносне речи и она безбројна обећања, што су их шапутала уста заслађена пољу пцима... Нестало је њега, нестало снова и доживљаја. „Сидлендер“ је претрпан новим сликама. Главно је да младост у срећи не оскудева. А живот и младост немају кад да се осврћу и уздишу за прошлошћу. Младост гледа преда се а не за собом. Тренутак тражи своје право. Све тако брзим кораком иде и пролази : срећа, патња, заборав, емрт.

Павле је доста сетан стигао у своју постојбину. Свако праштање разнежи душу. Тек што се одморио од даљнога пута, мислима је летио по прошлости. Сећајући се незаборавних часова среће он је Хелени слао поздраве подсећајући је на бајне ноћи и дата обећања. Али и то је било или прошлост или будућност, а она је волела садашњост и живела у њој. Прво је писмо се радошћу дочекала, пето је једва прочитала, десето није ни отворила... А Павле је, као тешки болесник што зору чека, очекивао да му се она јави...

На месту, поред ње, где је Павле стајао држећи своју лепу и црнпурасту вереницу загрљену око паса, стајао је исто онако други један млад протегљаст човек и одушевљено јој говорио о срећи, о љубави, о радостима живота и будућности, говорио је шале и будалаштине, а она се слатко од срца смејала... Глава њена са мириесном и сјајном црном косом почивала је на другом рамену и пуна радости посматрала како доле на улици живот струји и жамори. После лепих и заносних речи настају топли загрљаји, продужује се живот, понавља се песма вечног пролећа, људске радости и обнављања...

IV.

Ведро небо над главом, топло у души; настао је живот који не размишљајући доноси радости и односи