Srpski književni glasnik

ПРИЧА БЕЗ НАСЛОВА. 459

Дивки, златни снови, како је то давно п далеко прошло је читавих десет година...

У.

Прошло је још десет година — читав је живот промакао. Као бурна весела ноћ што мине, тако мине безбрига живота. Улица живота што води у будућност све се више стешњује п сужава, а тамо напред мрак. У том мраку је и крај.

Врло је далеко, са свим на другој страни, она пространа улица у којој је Хелена некада становала. Заборавила је да је некада око ње шуштала свила, да је било обиље да су биле раскошне одаје, пуни ормани, претрпана трпеза, да су се људи грабили да проведу тренутак у њеној топлој и замирисаној одаји. Стан је њен у сиротињском крају вароши, у предграђу, где се пороци и полиција отимљу о превласт над сиротињом, где је оскудица и прљавштина. Соба је њена одмах испод крова; врата и прозори, патос и таваница врло су близу једно другом. Лети је сунце пржи а зими ветрови и сувомразица дохватају. Суседи су нека убита сиротиња, кућа где мрва хлеба не пада на земљу. Ни код ње није боље; ако није исте, сличне је судбине. Ретки су дани да је озари радост, да је обујми веселост, да јој душа запева, да се песма захори. Некада се преливало, сад је при дну и много талога. Од пет соба, великих и пространих две, од две једна... а сад сеобичак и у њему кревет, сто, столица две, огледало, умиваоник и орман.. Две три извештале ствари још су остале да је подсећају на пуну кућу у најживљој улици, на многобројне успомене п пријатеље, које је сасвим изгубила у овом вашару од света. А и са лица се збрисала младост и лепота; и она је ишчилела. са познаницима. и мирисом, са свиленим хаљинама и непроспаваним ноћима, са оргијама и силним страћеним новцима. Остали су неколики трагови угасле лепоте и нерасудно проживљене младости — црне дубоке очи, испуњене тугом и бригом,