Srpski književni glasnik

490 СРпски Књижевни ГЛАСНИК.

И што је најлепше што је још остало и што се не може изгубити то су незаборавне успомене оних светих часова и прве и једине и праве љубави.

Сумрачак. Доле на улици ври. Радници се у живом разговору враћају из околних фабрика; из тесних станова извукла се сиротињека деца да се на улици нагреју сунца и у игри надишу ваздуха.

Хелена се обукла, наместила се колико је боље и лепше могла и колико су јој скучене прилике дозвољавале. Застала је за тренутак код отвореног прозора и несвесно гледајући у љубичасто небо, озбиљно се забринула о томе да ли ће је срећа вечерас намерити на ма кога, иоле бољег и солиднијег човека с ким ће поделити радости, ко ће је топлом вечером нахранити јер је гладна, јако гладна — читав дан ништа није окусила. Грозница и још нека болест с њом, измамили су јој и последњу пару из џепа и откачили су јој с преију последњи златан медаљон, њену најмилију, најдрагоценију успомену из младости.

Небесна румен је трнула и ноћ је полако захватала мрачне кутове горостаснога града. Хелена забринута изиђе на улицу и „лешператна“ пође брзо корачајући у живљи крај вароши. Свет, као мрави у мравињаку: иде, промиче, застаје, загледа у излоге, у људе... Дошавши у ову гужву Хелена умери кораке и лагано пође својим путем, струјом што је ношаше. Успут опрезно тражи својим великим, влажним очима и осматра да угледа ко би јој за вечерас могао бити пријатељ. Тражи да се очи њене сукобе са погледом који тражи и изазива. Читави сати тако промакну; свет се разредио улицама, галама се стишава, живот изумире. Нико се не осврће за њом. И криво јој и жао. Нико јој не поклања осмех свој. И боли је и вређа. Нити је сама у стању ма коме осмех да измами. У вечерњој, блештавој светлости суво лице њено изгледа исцеђено и болешљиво; испијено и избраздано борама постаје немило и ружно, црте сурове. ЖиBOT и младост овде су давно испевали своју заносну