Srpski književni glasnik

DE PROFUNDIŠ.

Ти утеху чекаш. Не, утехе нема: Што утехом. зову, зови заборавом, Јад истински дубок никад не задрема!

Растрзана тако међу сном и јавом, · Гледајући како непомично бдије Тај Анђео Страдања над тужном ти главом, |

Ти желиш и чекаш. И не знаш да није Ни сад испијена та чемерна чаша И свирепи отров једне ироније.

И да ће нас вечно страшна прошлост наша | У немирне ноћи да тргне и сети Као звекет ланца старог робијаша.

Сурови ће дани доћи и узети Сваки по свој део од срца што бунца, Што жели, што моли; а ти ћеш се пети,

Пети непрекидно до кобног врхунца, Голом стопом, бледа, смрзла, јадно дете, Пружајући руке и валпијућ': Сунца!

,

И тако ти дани без среће и мете, Одноеећ' свој део страдања и суза, Као гаврани ће крај нас да пролете;

И не покидавши ни једну од уза Ужа Што нас вежу и сад за прошлост, што стоји За нама, и гледа на нас, к'о Медуза. :