Srpski književni glasnik

549 СРпски Књижевни ГЛАСНИЕ.

Споменик 3, 1890, 58, 62), има на 70 листу, испред приче о преносу Немањина тела у Србију, овај напис: о прђзивитеретвђ светаго Сави и о прђнесенји мошји прђиодобнаго Сумеона 65 СрБбио моленјем», сина его курљ Стефана (Бгатше 5, 1873, 10).

У служби преносу тела Св. Саве из Трнова у Милешево 6 маја 1237 год. има једна стихира, која (у рукопису од 1600 год.) овако гласи: Вр Егуп'тЂ дрђвлје на роукоу дђвичо носимБ бђеов' ска трђбишта потрђеова, 65 Срвбио паки Савоу послалљ есп.... (Гласник 63, 1885, 31). Те речи преписане су из службе преносу тела Св. Саве и у службу Св. Сави за годишњи помен п гласе, по рукопису с почетка 14 века, овако: Вт Егуп'тћ дрђвле на роукоу двичоу HOGHMP OfcoBbcEata трђбиша потресова, в5 Срббит“ паки, Саво, послалљ си... (Споменик 3, 1890, 171).

Према овоме се впдп да је име „Србија“ познато било у Рашкој Српској Држави и да су њени становници и тим именом кадшто називали евоју отаџбину.

Реч Србија неће бити да је постала од латинеког назива Зегђја, као што мисли Г. Ст. Новаковић, него је она свакако направљена према грчком. Назив Уго а налази се већ у 10 веку (Порфирогенит, ЕЈ. Вопп. Ш 145 и д. == Каск, Доситеша 273—4 и д.), али већ у 12 веку називају грчки писци Српску Државу Угоја (Ана Комнена, Ed. Bonn. 1 437, П 273). Тај назив за Српску Државу задржан је и помиње се кадикад и у 14 (Грегора, ЕД4. Вош. 148, 169, 556) и у 15 веку (Дука, Е4. Воп. 17, 208). Од грчког назива Српске Државе Уго а (та реч се у Византији у то доба изговарала Сервија) постала је Србија наших старих споменика.

Ст. СтАНОојЈЕВИЋ.